Od davnina je poznato, da sve teškoće i probleme koje se sreću kod tinejdžera pripisujemo jednoj poznatoj ali nekada i zahtevnoj fazi u odrastanju- „pubertetu“. Ako su mladi skloni čestoj promeni raspoloženja, neposlušnosti do tada dobrog i poslušnog deteta, odlaganju obaveza, lupanju vratima, zatvaranju u sobu, što roditelje potpuno izbezumljuje i ne znaju kako da se ponašaju, naći će se neko ko će utešno prokomentarisati „uhvatio ga pubertet“ i time ukazati da je u pitanju jedno istovremeno redovno i vanredno, ali na sreću, prolazno stanje u kome se mlada osoba našla.
I što više znamo o procesima odrastanja, nekada i nas stručnjake iznenadi kako taj period može biti težak.
Najpre da razgraničimo pojmove: pubertet se odnosu na fizički razvoj mlade osobe- rast tela(masno tkivo i mišićna masa), razvoj seksualnih polnih karakteristika( rast grudi kod devojčica, pojava menstruacije, maljavost, a kod dečaka rast testisa i penisa, maljavost muškog tipa, produbljivanje glasa…). Nastupa sve ranije – već oko devete godine, nešto ranije kod devojčica nego kod dečaka.
Adolescencija se odnosi na psihološki razvoj ličnosti tačnije kognitivne, emocionalne, socijalne i bihejvioralne promene. Menja se proces razmišljanja od dečijeg, konkretnog do stvaranja apstraktnih pojmova i složenih procesa razmišljanja karakterističnih za odrasle osobe. Emocije se usložnjavaju, grupa vršnjaka dobija sve važniju ulogu u životu mlade osobe, a sa roditeljima se pokreću bure i rasprave…
Šta je to normalno u adolescenciji?
Odrastanje je kontinuiran proces i okvirno možemo govoriti o ranoj, srednjoj i kasnoj adolescenciji, u zavisnosti od godina i promena koje čekaju mladu osobu. Ipak, važno je naglasiti da neke promene jesu univerzalne, ali je razvoj svakog adolescenta individualno uslovljen i određen brojnim kako ličnim tako i okolinskim faktorima.
Rana adolescencija (12-14god)
- brze telesne promene na šta su mladi vrlo osetljivi
- počinje zainteresovanost za seksualna pitanja
- radije bi bili sa prijateljima nego sa porodicom
- ne slažu se sa roditeljima, zauzimaju oprečan stav
- najviše su zainteresovani za sadašnjost , misle da im se ništa loše ne može dogoditi, ulaze u rizična ponašanja
- bliski odnosi sa drugarima su na prvom mestu
Srednja adolescencija(15-17god)
- većina promena u vezi sa pubertetom se odigrala,
- veoma su okupirani svojim fizičkim izgledom(vežbanje, šminka, frizura..) ali i temom seksualnosti
- najviše sukoba sa roditeljima je u ovom uzrastu
- pokušavaju da postanu nezavisni
- i dalje misle da ništa loše ne može da im se desi
- prijatelji su „sve“, važan je izbor dobrog prijatelja, više se poveravaju vršnjacima nego roditeljima.
- većina počinje da razmišlja o budućim zanimanjima
- imaju loš koncept uzroka i posledice
Kasna adolescencija(18-21god)
- fizički razvoj završen
- veća emocionalna stabilnost
- manje zabrinuti za svoje telo kako se pubertet završio
- razvijaju jasan seksualni identitet. Okreću se ka ozbiljnim vezama
- vraćaju se porodici shvatajući da im roditelj može biti najbolji prijatelj
- grupa vršnjaka postaje manje važna i zamenjuju ih sa nekoliko dobrih prijatelja
- počinju da brinu o budućnosti, manje ulaze u rizična ponašanja
- poseduju sposobnost da izraze svoja osećanja a ne da reaguju acting outom.
- menja im se sistem vrednosti, počinju ozbiljno da razmišljaju o ciljevima
- razvijaju sposobnost donošenja samostalnih odluka i kompromisa ali je pred njima još dug put.
Odavde vidimo da je pred mladima veoma izazovan i težak put- od prihvatanja svog tela, preko usložnjavanja misaonih i emocionalnih procesa, zatim prilagođavanje u vršnjačkoj grupi, kao i odgovori na sve potrebe iz sveta odraslog okruženja- roditelja, nastavnika, trenera…I baš zbog tih prevelikih zahteva, kako ličnih tako i okruženja, kod nekih mladih osoba će razviti manja ili veća kriza, koja nekad iziskuje i konsultaciju stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja.
Šta savetovati roditeljima adolescenata?
Često ćemo kod roditelja adolescenata sresti zbunjenost, nervozu, a nekada i ozbiljnu zabrinutost i bespomoćnost. Kao i mladi i njihovi roditelji tragaju za pitanjima- šta da rade, kako da se ponašaju u kojoj situaciji, da li i kada treba zatraži pomoć stručnog lica?
Kao što sam već naglasila, razvoj svake mlade osobe je individualni proces određenjem kako ličnim tako i okolinskim faktorima, a u vezi sa tim- svaki roditelj najbolje poznajući svoje dete može i treba da registruje promene koje su nekada suptilne, a nekada veoma upadljive. I ne, ne treba roditelj da bude ni psihijatar ni psihoterapeut već da posmatra svog tinejdžera u svakodnevnim aktivnostima i otvara brojne aktuelne teme.
Najpre sa adolescentom treba dosta razgovarati. Nekada će taj razgovor biti otvoren i opširan, nekad će se završiti u reč-dve. Otvarati sve aktuelne teme bliske mladoj osobi, više iz pozicije ravnopravnog sagovornika uz puštanje da mlada osoba stiže do logičnih i ličnih zaključaka. Ne težiti da se roditelj takmiči sa najboljim prijateljem, jer i prijatelj ima svoju važnu ulogu u životu mlade osobe. Praviti ravnotežu u savetovanju i što više dozvoljavati razvoj kritičkog mišljenja.
Pored komunikacije sa tinejdžerom, potrebno je uzeti u obzir i druge važne aspekte funkcionisanja mlade osobe:
San – dobra struktura sna, kvalitet i kvantitet su izuzetno važni za svakodnevno funkcionisanje. Razni problemi vode problemima sna, pa tako premalo ili previše sna, inverzija sna( budnost noću, spavanje danu), isprekidan san, nemogućnost usnivanja ili rano jutarnje buđenje, mogu biti signal da mlada osoba ima neki problem i da joj možda treba stručna pomoć.
Ishrana- Kao što smo već rekli, nov izgled tela će naročito kod devojaka izazvati nezadovoljstvo, pa će izbacivanje pojedinih namirnica iz ishrane i dijeta postati svakodnevni deo porodičnih razmirica. Ozbiljan gubitak u telesnoj težini, a van nadzora zdravstvenog radnika(lekara ili nutricioniste), izbegavanje zajedničkih obroka, spremanje obroka za porodicu ali i preskakanje istih, preterano vežbanje, gubitak menstrualnog ciklusa treba da bude ozbiljan signal da se konsultuje stručno lice.
Školski uspeh- iznenadni pad do tada odličnog školskog uspeha, izbegavanje škole i školskih obaveza, mogu biti signal da mlada osoba ima probleme sa kojima ne može sama da se izbori i da bi joj možda trebala stručna pomoć. Odnos roditelja i razrednog starešine treba da je otvoren, saradljiv, pun poverenja, jer pored kuće, škola je mesto gde tinejdžer provodi najviše vremena i investira svoju energiju, pa nam često može biti i indikator mentalnog funkcionisanja.
Hobi i interesovanja- da li je mlada osoba iznenada napustila treninge, prestala da se interesuje za do tada važne teme, knjige, filmove, hobije? Adolescencija otvara drugačije načine razmišljanja, samim tim i nova interesovanja, što može biti razvojno potpuno normalno i prihvatljivo, ali nekad, naročito uz prisustvo i drugih indikatora disfunkcionalnosti, može biti alarm koji zahteva stručnu pomoć.
Društvene mreže- Činjenica je da danas mladi dosta vremena provode na ekranima, bilo da su to društvene mreže, igrice, četovi ili neke druge „online“ aktivnosti, i nekada je teško odrediti granicu normalnih interesovanja i aktivnosti s jedne i disfunkcionalnog ponašanja s druge strane. Važno je napomenuti da pored toga koliko vremena mlada osoba provodi na IT uređajima postoje i drugi alarmantni indikatori koju određuju granicu normalnog i patološkog a to su- kako se mlada osoba ponaša pri prekidu online aktivnosti, da li zanemaruje svakodnevne obaveze i ličnu higijenu, aktivnosti sa ukućanima i prijateljima, školske obaveze, koji je sadržaj koji prati…Nekada ovi problemi kulminiraju u jednu neravnopravnu borbu roditelja sa jedne i modernih tehnologija sa druge strane, te zahteva uključivanje stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja kako bismo vratili ravnotežu iz online u realni svet.
Vršnjačka grupa- svaki roditelj treba da poznaje grupu vršnjaka sa kojima tinejdžer provodi vreme. Kao što sam već pomenula, mladi zbog nezrelosti određenih delova mozga, nemaju mogućnost da predvide posledice loših postupaka, skloni su da ulaze u rizična ponašanja misleći da ništa loše ne može da im se dogodi… Svi se rizici značajno uvećavaju ako se adolescent nalazi u grupi vršnjaka sklonih zloupotrebama psihoaktivnih supstanci, tučama, krađi i drugim rizičnim postupcima, pa je poželjno da roditelj budno prati kako aktivnosti tako i okruženje svog tinejdžera i time spreči ili na vreme deluje na preteće probleme.
Ovde su pomenuti neki aspekti svakodnevnog funkcionisanja na koje roditelji treba da obrate pažnju. Naravno, ako se primete i drugi, transparentniji signali kao što su nagle i burne promene raspoloženja, tuga, plačljivost, otvorena agresivnost prema sebi ili drugima, strahovi, bez odlaganja treba zatražiti pomoć stručnog lica iz oblasti mentalnog zdravlja.
Nekada se, kroz svega par razgovora, povrati narušena ravnoteža i pomažemo adolescentu da se izbori sa izazovima odrastanja, dok je u nekim drugim slučajevima potrebno duže praćenje, nekada čak i farmakoterapijsko lečenje kao bi smo izašli iz burnog perioda razvoja.
Šta savetovati adolescentima?
U zbrci odrastanja, mladi treba da znaju da nije sramota tražiti pomoć. Razgovor sa prijateljem može biti od pomoći, ali kada je problem veći, uvek im poručujem- ne brinite, niste sami! Podeliti problem sa bliskom odraslom osobom iz okruženja je prvi korak, a zatim, ako se situacija učini zahtevnom, zatražiti pomoć od stručnog lica- psihologa, pedagoga u školi ili zdravstvenoj ustanovi, a koji će proceniti da li situacija zahteva uključivanja i specijaliste dečje psihijatrije.
Druga važna poruka koju im šaljem je- ne postoji nerešiv problem! Koliko god se činilo da su „u škripcu“, da „nema pomoći“ i da je teško, „nikad teže“- uvek se nađe način da se situacija popravi a nekada problem potpuno reši. Naime, naglašena emotivnost adolescentnog perioda stvara jednu vrstu blokade u razmišljanju, pa se problemi čine nerešivim, a budućnost teskobnom, pa je pomoć stručnjaka, u tom slučaju, više nego delotvorna.
Dr Zvezdana Stevanović
Specijalista dečje i adolescentne psihijatrije
Saradnica Udruženja CeUM